Proces digitalizacije vrlo brzo je obuhvatio sve segmente našeg života pa je samim tim postao i deo svakodnevne stomatološke prakse. Digitalna fotografija je danas neizostavna u procesu planiranja i izrade bilo kog stomatološkog rada, a sve u cilju postizanja maksimalnih estetskih i funkcionalnih rezultata.

Digitalne fotografije olakšavaju komunikaciju sa pacijentima i doprinose njihovoj edukaciji o tretmanu koji želimo da im ponudimo. Takođe, one su i osnovno sredstvo za saradnju sa kolegama jer olakšavaju komunikaciju između zubnih tehničara i stomatologa u svim fazama izrade stomatoloških nadoknada. Zubni tehničar više ne gleda samo gipsani model, već je njegova perspektiva proširena time što može da vidi i lice pacijenta, kao i da bude upoznat sa svim kliničkim fazama rada. Na taj način se povećava efikasnost u radu, ostavljajući manje prostora za grešku i rasipanje energije.

Fotografisanje radova pomaže da se unapredi manuelna spretnost i tehnika rada, jer uveličana fotografija pruža mnogo više informacija o detaljima koji su golim okom manje vidljivi, a mogu biti od velikog značaja za samu proceduru. Izbor najprikladnije opreme za ekstraoralnu i intraoralnu dentalnu fotografiju zahteva poznavanje osnovnih principa digitalne fotografije i može biti zbunjujuć za stomatologe zbog širokog spektra ponude i dostupnosti modela kamera.

Digitalni Single Lens Reflex (DSLR) fotoaparat je najpogodniji za stomatološku praksu koja fotografije koristi kao medicinsku dokumentaciju, za predavanja ili naučne publikacije. DSLR tehnologija smatra se sistemom izbora za stomatološku fotografiju, u kombinaciji sa makro objektivom (preporuka bi bila objektiv sa oko 100mm žižne daljine) i eksternimblicem koji može biti ring, twin ili profesionalno svetlo.

Najveća razlika između “pointand-shoot” kamere (npr kamere mobilnog telefona) i DSLR sistema jeste veličina senzora koja se nalazi u tim uređajima, a veličina senzora je direktno srazmerna kvalitetu fotografije. Samim tim, koliko god dobro savladali tehniku fotografisanja, najveće ograničenje i dalje predstavlja aparat koji koristite. Primera radi, mobilni telefon ima senzor manji od nokta na malom prstu ruke, neki “point and shoot” aparati imaju nešto veći senzor od mobilnog telefona, dok je senzor DSLR aparata oko 12 puta veći (Slika). Upravo iz tog razloga, u daljem tekstu se govori samo o DSLR aparatima, kao aparati izbora u dentalnoj fotografiji.

Kao i u umetničkoj fotografiji prednost je na strani dva proizvođača-Nikon i Canon. Odabirom DSLR aparata, obavezujemo se da nakon kupovine aparata i svi dodatni elementi (objektiv, blic) budu od istog proizvođača jer moraju biti kompatibilni.

Dakle, Nikon za Nikon, Canon za Canon.

OSNOVNA POTREBNA OPREMA ZA DENTALNU FOTOGRAFIJU

1.  DSLR aparat (telo aparata)
2.  Objektiv
3.  Blic
4.  Ekarteri
5.  Ogledala

Sve DSLR kamere zahtevaju specifično podešavanje za kliničku dentalnu fotografiju. Za reprezentativne rezultate i pravilno eksponirane fotografije potrebno je pravilno podesiti jačinu blica, kao i pozicije svetala koja se koriste u dentalnoj fotografiji. Zato je dobro upoznati se sa osnovnim principima digitalne fotografije, a zatim ih primeniti u stomatološkom kontekstu, što je uvek lakše uz prave smernice.

Upotreba DSLR-a u svakodnevnoj stomatološkoj praksi

Strah od nepoznatog sasvim je normalan, posebno što DSLR aparati već pri prvom kontaktu nude previše opcija i dugmića. Ali, stvari je ipak moguće pojednostaviti.

Najbolje poređenje DSLR aparata ostvaruje se sa analognim prethodnikom, SLR aparatom koji je svima poznat iz ere kada su se koristili fotoparati sa filmom (Slika).

Tada je bilo moguće podešavati fokus, koji je bio manuelni, zatim otvor blende (Aperture), koji je isto tako bilo moguće mehanički podešavati, kao i brzinu okidanja zavesice (Shutter speed).

Na ovaj način mogu se posmatrati i moderni DSLR aparat i skoncentrisati se na tri osnovne stvari:

1.  Otvor blende (Aperture-f)
2.  Brzina otvaranja zavesice (Shutter Speed)
3.  Osetljivost senzora na svetlost (ISO)

Preporuka je da se aparat koristi u “M modu”, ručnom režimu kamere, jer daje potpunu kontrolu nad svim parametrima same DSLR kamere. U priloženoj tabeli prikazani su preporučeni parametri za korišćenje DSLR aparata u dentalnoj fotografiji za intraoralne i ekstraoralne fotografije. Nije dobro strogo se pridržavati prikazanih parametara, jer se na taj način lakše može napraviti greška. Najbitnije je savladati i upoznati se sa principom rada same kamere, i tako se prilagoditi situaciji i korigovati svoje greške. Učenje parametara napamet ne doprinosi kvalitetu fotografija.

Ipak, korisno je pridržavati se nekih okvirnih parametara, jer to pojednostavljuje proces i povećava efikasnost u kliničkom radu. Ako je fotografija previše tamna, potrebno je otvoriti blendu (f smanjiti broj). Ukoliko je fotografija previše svetla, neophodno je zatvoriti blendu (f-povećati broj).

Ekarteri obraza i usana su neophodni kod intraoralnog fotografisanja. Koriste se za povlačenje usana, labijalne i bukalne sluznice iz vidnog polja. Postoji nekoliko oblika samih ekartera, u zavisnosti od toga u kojoj meri i u kom pravcu uklanjaju meka tkiva iz vidnog polja, koja bi u suprotonom ometale proces fotografisanja. Ekarteri su najčešće od plastike, prozirni ili neprozirni, u crnoj ili nekoj drugoj boji. Boja ekartera, kao i oblik, mogu uticati na samu fotografiju.

Prema obliku, ekarteri se mogu podeliti na “C” oblik i “V” oblik, a mogu biti i jednostruki ili dvostruki. “V” oblik ekartera će više moći da razvuče usne i obraze upolje, pa će bočna regija biti bolje vidljiva, dok “C” oblik dodatno uklanja meka tkiva prema gore i dole. Generalno, u ortodonciji je bolje koristiti “V oblik” jer povlačeći meka tkiva usana i obraza upolje, više se otkrivaju bočni zubi kao nosioci okluzije. Drugi oblik, ”C oblik” ekartera, popularniji je u ostalim granama stomatologije, jer dovoljno sklanja meka tkiva usana i obraza prema gore i dole, pa se detaljnije i preglednije mogu predstaviti sve vrste stomatoloških nadoknada. 

Što se boje tiče, preporuka bi bila da se koriste najobičniji providni ekarteri, crni ekarteri ne reflektuju svetlost i stvaraju senke, pa tako otežavaju proces fotografisanja. Njihova upotreba može da bude za odredjene protokole odredjivanje boje. Intraoralna ogledala predstavljaju neizostavni dodatak kod okluzalne i bukalne intraoralne fotografije, jer se direktnim putem takvi kadrovi ne mogu napraviti. Koriste se i kako bi se dobila reflektovana slika kada se fotografišu teško dostupne strukture.

Postoje i setovi ogledala koja su namenski napravljena za dentalnu fotografiju, različitih veličina i oblika. Pri korišćenju intraoralnog ogledala neophodno je sprečiti da se ogledalo zamagli, što se može postići tako što se pre procedure ogledalo drži u toploj vodi, ili možete zamolite asistenta da pusterom ukloni vazduh sa ogledala. Da bi se zaštitila površina ogledala, savetuje se da se ne mešaju sa drugim instrumentima prilikom sterilizacije u autoklavu.

OSNOVNI DENTALNI PROTOKOL

Važno je pridržavati se određenih protokola, koji se vremenom prilagođavaju našem ličnom ukusu, ali je za početak bitno da postoje predefinisani kadrovi, kako bi se stomatološki radovi prikazali u istim uslovima u različito vreme (npr. pre, u toku rada i nakon završenog rada). Na taj način postiže se hronološki reprezentativan i uredan prikaz slučaja.

Pri prvoj poseti bitno je zabeležiti osnovnih sedam kadrova, koji dokumentuju kliničko stanje pacijenta (Slika). Jako je važno pripremiti pacijenta za fotografisanje, objasniti mu zašto nam je ono neophodni deo procedure, da olakšava komunikaciju između zubnog tehničara i stomatologa u svim fazama rada, kao i da će na taj način dobiti nadoknade koje idealno odgovaraju njegovom licu, u svakom smislu, od funkcije do estetike. Pre fotografisanja obratiti pažnju da su svi zubi i meka tkiva osušeni pusterom. 

Fotografije potrebne za protokol (ekstra i intraoralne) mogu se napraviti dok je pacijent u stolici. U zavisnosti od raspoloživog prostora u ordinaciji, fotografisanje lica i osmeha pa čak i intraoralnih fotografija može biti lakše ako pacijent sedi u stolici operatera ili stoji na istoj visini kao i fotograf.
Okluzalni pogled na maksilu ili mandibulu je jedan od najizazovnijih kadrova. Zbog refleksije svetla, bez obzira na blic koji koristimo, potrebno je otvoriti blendu za dva podeoka. Primera radi, ukoliko se za intraoralne fotografije koristi otvor blende od f25, prilikom uvođenja ogledala u kadrove, treba otvoriti blendu za dva podeoka i staviti je na f20, jer svetlo treba da se odbije od ogledala i osvetli željeni kadar, pa mu samim tim opada intenzitet. Da slika ne bi bila previše tamna, otvara se blenda i pušta više svetla.

JPEG vs RAW

Najčešće korišćeni format fotografija je Joint Photographic Experts Group (JPEG). Slike su kompresovane od strane same kamere i ovaj format se smatra idealnim za svakodnevnu upotrebu. Međutim, neki praktičari više vole da sačuvaju slike u RAW formatu, jer su podaci nekompresovani i ekvivalent negativu koji proizvodi 35 mm filmska kamera. U poređenju sa JPEG datotekama, RAW format nudi maksimalne informacije za buduću obradu, samo je za takvu vrstu obrade neophodno veliko znanje u oblasti korekcije boja, kontrasta, white balansa i sličnih parametara. Zato je lakše i logičnije slikati samo u JPEG formatu.

Što se tiče skladištenja fotografija, idealno bi bilo da postoji “folder” za svakog pacijenta i da se “folderi” slažu po abecednom redu. Po potrebi, u okviru “foldera”, fotografije se dalje mogu podeliti na početne fotografije, faze rada i finalne.

Kao i za sve u životu, i u ovoj oblasti fotografije, neophodno je proći sve faze, korak po korak. Ako samo pratite parametre koje je neko preporučio, ili kupite kameru jer neko poznat baš nju koristi, nikada nećete dobiti iste rezultate jer ne postoji prečica, a edukacija je jedini put. “Kupovina Nikona te ne čini fotografom, samo vlasnikom istog.“, rekao je Ansel Adams.

Ne treba se plašiti nepoznatog i neuspeha, jer se svaka veština može savladati učenjem i vežbom. Jer, kako je rekao Ralph Waldo Emerson:

“Svaki umetnik je počeo kao amater.”