U ovom članku prikazaćemo najnovije trendove i razmišljanja kada je ova osnovna procedura u pitanju. Ukratko ćemo se podsetiti pojedinih definicija, podela i kriterijuma prilikom izbora anestetika, načina aplikacije i sl.
Lokalna anestezija predstavlja prema definiciji: ’’Gubitak osetljivosti u ograničenom delu tela, koji je izazvan bilo smanjenjem pobuđivanja nervnih završetaka bilo prekidom sprovođenja impulsa u perifernim neuronima, uz očuvanje svesti.’’ Prvu supstancu koja ima dejstvo kao lokalni anestetik, kokain, otkrio je Nieman još 1859. Oftalmolog Kohler koristi kokain 1884. za površinsku anesteziju. Iste godine Holsted ga koristi prilikom ekstrakcije umnjaka. Za prvi sintetički lokalni anestetik trebalo je pričekati dve decenije tačnije 1905. godine Einhman je napravio Procain-estar para-aminobenzoeve kiseline. Prava erupcija različitih lokalnih anestetika usledila je u drugoj polovini 20.-og veka 1943. 

Lofgren otkriva Lidocaine prvi anestetik sa amidnim tipom veze. 1957. otkriven je Mepivacaine, 1960. Prilocaine, 1963. Bupivacaine 1969. je označena otkrićem Articaina od strane Mushawecka. Svi lokalni anestetici mogu se svrstati prema tipu veze između lipofilnog i hidrofilnog dela molekula, na estarske i amidne. Estarski - Procaine i Tetracaine sadrže para-amino-benzoevu kiselinu koja je izazivala alergijske reakcije kod pojedinih pacijenata. Dok amidnu vezu imaju Lidocaine, Mepiva-caine i Articaine. Uz manja odstupanja lokalni anestetici koji sadrže Lidocain i Articain se najčešće upotrebljavaju u stomatologiji danas. Pored aktivnih supstanci rastvori mogu sadržati i vazokonstriktor (adrenalin, felipresin) i njegov stabilizator (natrijum bisulfit).


Osnovni uslovi koje treba da ispuni svaki lokalni anestetik su: postizanje potpune bezbolnosti, kratak period od momenta aplikacije do ispoljavanja efekata, dovoljno dugo trajanje, niska sistemska toksičnost, odsustvo lokalne iritacije, odsustvo neželjenih efekata. 
Savremena stomatologija se zasniva na postulatima minimalno invanzivnog pristupa u svim fazama intervencije i maksimalno preventivnog pristupa kada je u pitanju oralno zdrav-lje kao deo celokupne dobrobiti pacijenta. Na gore pomenutom kongresu prema rečima prof. dr Monike Daublander sa Klinike za oralnu i maksilofacijalnu hirurgiju (Uni-verzitet u Mainzu, Johannes Gutenberg, Nemačka) potvrđen je i proveren koncept da izbor lokalnog anestetika treba da bude prilagođen svakoj intervenciji! U praksi, u zavisnosti od očekivanja pacijenta, faktora rizika, prirode i trajanja postupka, tehnike davanja ali i iskustva i navika stomatologa, treba primenjivati rastvore sa različitim koncetracijama vazokonstriktora. Rastvori koji u sebi sadrže 1/100.000 adrenalina (epinefrina) se preporučuju za hirurške intervencije u usnoj duplji. 


Dok se rastvori sa 1/200.000 adrenalina koriste za rutinske procedure. Treba istaći da u zavisnosti od intervencije treba koristiti rastvore sa što manjom dozom vazokon-striktora. Takođe jedna od tema sa kongresa koja je zahvatila međunarodnu stomatološku naučnu javnost bila je ’’Articain vs Lidocain - za i protiv’’. Pored dr Daublander nosilac ove diskusije bio je dr Wolfgang Jacobs podpredsednik IFDAS (International Federation of Dental Anesthesiology Societies) koji je učestvovao u studiji o neželjenim efektima usled prime-ne lokalnog anestetika sa articainom. 

Najbitniji zaključci se ogledaju u sledećem: Lidocain se koristi širom sveta preko šezdeset godina i to ne samo u stomatologiji već i u medicini. Posebno je izražena upotreba u zemljama Azije i Latinske Amerike gde predstavlja zlatni standard. 
Razlike između articaina i lidocaina treba tražiti u farmakološkim svojstvima. Obe supstance pripadaju grupi molekula sa amidnim tipom veze. Ipak articain se osim u jetri razgrađuje i u tkivima oko mesta aplikacije i u krvnoj plazmi. Zato se brže eliminiše, tj. ima kraći period polueliminacije. Takođe articain poseduje viši stepen vezivanja za proteine plazme. Sve ovo ga čini manje toksičnim u odnosu na lidocain. Što se tiče efikasnosti articain ima vrednost 5 u odnosu na referencu procain dok lidocain za isto poređenje ima vrednost 4. Klinički se uočava brže postizanje anestezije čak i kod pacijenata sa istorijom neuspelih anestezija. Sa aspekta pacijenata, veća koncetracija articaina (4% rastvor u odnosu na 2% rastvor lidocaina) smanjuje ukupnu zapreminu, a sa druge strane povećava lokalnu koncetraciju u tkivima, dok zahvaljujući kratkom vremenu polueliminacije od 20 min, nivo articaina u plazmi ostaje nizak. 


Kada je bezbednost u pitanju, brojne studije dokazuju da se lokalni anestetički rastvori sa articainom mogu slobodno koristiti. Nedavna je sprovedena studija IFDAS o učestalosti poremećaja sprovođenja nervnog impulsa nakon sprovodne lokalne anestezije sa rastvorom articaina. Poremećaji sprovođenja nervnog impulsa zahvataju najčešće n.alveolaris inferior. Ogledaju se kao različite parestezije i disestezije, osećaji trnjenja i žarenja. Kada je u pitanju n.lingualis dolazi do poremećaja čula ukusa. Ovi poremećaji mogu trajati i do nekoliko nedelja. Ipak najnovija istraživanja su pokazala da je učestalost parestezija 0.21 na milion datih anestezija sa articainom, što je izuzetno mali procenat u poređenju sa brojnim farmaceutskim proizvodima poput analgetika ili antiflogistika koji se koriste u svakodnevnoj upotrebi. Posle svega navedenog možemo smatrati da su rastvori sa articainom bezbedna zamena za lidocain. Pogotovo u onim slučajevima gde je indikovana niska koncetracija anestetika u plazmi ili jetri (pacijenti sa disfuncijom jetre, trudnice idr.) Postojanje rastvora articaina sa niskom koncetracijom vazokonstriktora daje komforniji rad sa rizičnim pacijentima. Sve više stomatologa širom sveta odlučuje se upravo za articain zbog veće kliničke efikasnosti i bezbednosti u odnosu na lidocain. Primena pomoću karpul špriceva pruža brojne pogodnosti u radu: sigurnost, bez kontaminacije rastvora, nemogućnost spadanja igala i lakši način aspiracije.
Prilikom pisanja ovog članka korišćeni su delovi intervjua sa Dr Monikom Daublander sa Univerziteta Johan Gutenberg u Majncu, profesora na klinici za Maksilofacijalnu i Oralnu hirurgiju i dr Wolfganga Jakobsa.

Autor teksta:
dr stomatologije Milan Vladisavljević